Opis
Potrošnja raznovrsnog povrća, kod svih naroda pokazuje veliki porast. To je pojava, koja ide naporedo sa civilizacijom, jer rafiniran ukus kulturnog čoveka, može da se zadovolji samo proizvodima kulture, kao što je među ostalima i povrće.
Jak razvitak industrije u pojedinim zemljama, koje nemaju prirodnih uslova za poljoprivrednu proizvodnju, omogućio je ekonomski opstanak i znatno povećanom broju stanovnika. Usled toga, postala su gusta naselja potrošača dobre hrane i raznog povrća, za koje su upućeni da se obrate proizvođačima na strani.
Napretkom turizma, automobilizma i drugih sportova, stalnim usavršavanjem i umnožavanjem saobraćajnih sredstava, stavlja se u konstantan pokret veliki broj ljudi i to baš onih, koji imaju najšire zahteve u pogledu hrane. To je izazvalo razvitak dve industrije, hotelske i fabrikacije konzerve, koje su ogromni potrošači povrća.
Svi navedeni uticajni faktori na povećanje potrošnje gradinarskih proizvoda, množe se rapidno i kod nas, ali sa njima ne napreduje paralelno i proizvodnja. Naša je potreba u raznovrsnom povrću veća od proizvodnje, a to znači deficit.
Za to se danas nalazimo u žalosnom položaju, da naša zemlja, po prirodnim uslovima eminentno proizvođačka, uvozi povrće u velikoj količini sa strane. Mi uvozimo godišnje: luka, kupusa, krompira, graška, crvenog patlidžana i t. d. u vrednosti od preko 30 miliona Dinara, a konzervisanog povrća u vrednosti od 2% miliona Dinara.
Sve su to najobičnije vrste povrća, koje odlično uspevaju i kod nas tako, da bi trebalo da ih imamo i u suvišku za izvoz. Naša zemlja treba da prima novac za povrće, a ne da izdaje.
Današnja proizvodnja povrća kod nas, pokazuje tako veliki deficit prema potrošnji, isključivo u podmirenju redovne i obične građanske potrebe. A, kada ne bi vojska sama proizvodila nužne količine povrća za svoju ishranu i kada bi se uzele u obzir i one količine uveženog povrća, koje carinska statistika ne pokazuje, deficit naše povrtarske proizvodnje prema potrošnji, bio bi još znatno veći.
Naša sadanja otadžbina, ima sve prirodne pogodbe za razvijenu produkciju povrća. Svaka vrsta i sorta povrća može kod nas da nađe odgovarajući klimat, položaj i dr. uslove. Imamo toplo i umereno toplo primorje, sa vazduhom punim isparenja, a imamo krajeva i sa suvim kontinentalnim, kao i planinskim, hladnim klimatom. — Imamo nizije, visoravni, visokih i niskih porečja;. raznih položaja, sa raznovrsnim plodnim zemljištem i slatkom vodom u izobilju.
Vojvođanska nizija sa debelim aluvionim zemljištem, zaokvirena velikim rekama i ispresecana plovnim kanalima, mogla bi da bude, u pogledu proizvodnje povrća, druga Holandija. Naša Dalmacija, pod svojim toplim primorskim klimatom može da proizvodi sve ono, što izvozi Španija i Italija. Južna Srbija, koja rađa plodove izvanredno bogate u korisnim supstancama, mogla bi da izvozi povrće naročitog kvaliteta. A, župna Šumadija, Bosna, Hrvatska, Slavonija i Slovenija, na svom plodnom zemljištu imaju tako podesne položaje za proizvodnju specijalnih sorti povrća, da bi teško našle opasnog konkurenta.
Kao što se iz svega izloženog vidi, mi smo prema prirodnim uslovima pozvani, da razvijemo produkciju i postanemo izvoznička zemlja gradinarskih proizvoda. U toliko više, u koliko smo usvojili sistem malog poseda, jer proizvodnja povrća odgovara i pripada isključivo malom gazdinstvu. Glavni kapital, koji mora da se uloži u proizvodnju povrća, to je ručni rad, a sve ostale vrste kapitala dolaze tek na drugo i treće mesto. Međutim, baš u izobilju radne snage prema zemljištu i leži preimućstvo malog gazdinstva nad velikim.
Ako napravimo upoređenje između pšenice i nekoliko ekvivalentnih povrtarskih proizvoda, na pr. kupusa i crvenog patlidžana, dobićemo sledeću sliku.
2000 kg pšenice rađa kod nas na 1 ha zemljišta,
2000 kupusa 4 ara
2000 crvenog patlidžana 2
I ako pšenica može da se proizvede isključivo mašinskim radom, a povrće samo ručnim, neosporno je lakše i jeftinije malom proizvođaču, da rukom obradi 2 ili 4 ara povrća, nego velikom 1 ceo hektar pšenice, pomoću mašina.
Rad oko proizvodnje povrća, daleko je prijatniji od radova oko proizvodnje pšenice, jer je ravnomerno raspodeljen na celu godinu. Ne iziskuje u danim momentima, one prekomerne fizičke napore, kao proizvodnja žitarica, kod kojih potpuna besposlenost i najteži radovi zapljuskuju proizvođača, kao uzburkano more obalu.
I prihod, koji se dobija od racionalne proizvodnje povrća, isto je tako ravnomerno raspodeljen na celu godinu, kao i radovi. Gradinar seje i bere neprekidno u svako doba godine, bez obzira da li je leto, zima, kiša, suša, sneg, ili led. Prihod od proizvodnje povrća osim što je srazmerno veliki, još je i siguran, jer ako jedan usev i propadne, drugi može da prispe na njegovo mesto, već posle 30—40 dana.
Dokle je gradinar stalno zaposlen i svaki put novčan, donde isključivi ratar propada, ili od preteranog rada, ili nerada; novca nikad nema dovoljno, kako u slučaju nerodice, tako i zbog niske cene, kad žetva dobro ponese.
Isto tako i cela zemlja, čiji ekonomski opstanak zavisi u glavnom od jednostrane proizvodnje žitarica, mora da živi u stalnim potresima. Svaki pad konjukture, izaziva finansijsku krizu, a svaka meteorološka promena zastoj celokupnog ekonomskog živoga. Svi naši društveni slojevi poznaju krize i poslovno mrtvilo, koje je u stanju kod nas, da izazove jedna suša, kiša, led i t. d. Teške posledice vremenske nepogode, mora da osete svi naši poslovni krugovi, a najviše novčani zavodi, jer kod toliko netačnog sistema narodne privrede, ne može biti reči o tačnom odgovaranju novčanim obavezama, ni kod jednog poziva u zemlji.
Da bi mogla kod nas da se razvije proizvodnja povrća do onih razmera, koje su nam prirodne pogodbe opredelile, nedostaje našem proizvođaču nužno znanje i razumevanje posla. A, sa koliko se teškoća pod našim prilikama dolazi do stvarnog znanja iz oblasti gradinarstva, svima je poznato, a naročito meni, koji sam svoj život toj struci posvetio.
Silom okolnosti, morao sam da za ličnu upotrebu beležim i zapisujem sve ono, što sam u radu iskusio, zapazio, video i od drugih naučio. Kroz dugi niz godina, tako prikupljani podaci postali su velika zbirka dragocenog materijala, od koga sam sada samo jedan deo sredio i izneo u ovoj knjizi. Neka se time koriste oni čitaoci, koji vole rad i kojima su pouke i obaveštenja od praktične vrednosti, potrebna.
Nisam nikad imao pretenzije, da napišem jedno savršeno delo o povrću, ali i ovom prilikom, bio sam rukovođen onom mojom stalnom ambicijom, da sve što preduzmem, uradim što bolje i što lepše. Koliko sam u tome uspeo, ostavljam čitaocima na ocenu.
Sadržinu knjige rasporedio sam leksikonski, odnosno po azbučnom redu, koje je najpraktičniji sistem za ručne knjige.
Svakoj vrsti povrtarske biljke, dao sam osim slike još i mali morfološki prikaz. Za tim izneo sam za većinu i istorijat o njenom postanku, naveo njenu evoluciju, migraciju kod raznih naroda i t. d.
Objasnio sam, koje zahteve postavlja svaka vrsta povrća u pogledu klimata, položaja i sastava zemljišta.
Sve što se odnosi na kulturu pojedinih vrsta i sorti, opisano je opširno. Iznešeni su i svi podaci, koji se odnose na vreme sejanja, rastojanje, količinu semena i veličinu prinosa.
Od svake vrste povrća prikazano je kratkim opisom, po nekoliko najvažnijih i najkarakterističnijih sorti. Imena i nazive zadržao sam originalne, t. j. one,. pod kojima je dotična sorta poznata u međunarodnim stručnim krugovima.
Mera za površine uzeta je iz metarskog sistema za to, jer su sračunavanja najlakša. Prema tom 1 hektar ima 100 ara ili 10.000 m2, a 1 ar ima 100 m2. Osim toga 1 ha. jednak je sa 1 3/4 jutra (lanca), ili dobra 2 dana oranja zemlje.
U knjizi se govori o onim povrtarskim biljkama, koje su kod nas manje više već gajene, kao i o onima, čija proizvodnja treba da se uvede, odnosno zaslužuje pažnju. Pri tome imao sam u vidu domaće potrebe ne samo za sada, nego i za u buduće, a sem toga i zahteve izvoza.
Podešavao sam tako, da u knjizi nađe svaki čitaoc sadržinu, koja može da ga interesuje; kako profesionalnog gradinara, tako i sopstvenika male kućne bašte. Sve to treba da bude sa razumevanjem obrađeno, svaka stopa zemlje naše lepe otadžbine, neka priloži svoj deo napretku gradinarstva. Jer, nepobitna je istina, da u zemlji gde je gradinarstvo razvijeno, tu je i radinost, kultura, moral, zdravlje i bogatstvo, na odgovarajućoj visini!
Pri završetku predgovora još hoću, da se naročito zahvalim g. g. Jovanu S. Brašovanu i ing. agr. Sergiju Kislovskom, koji su mi svojom vrednom saradnjom omogućili, da pored redovnih poslova još napišem i izdam ovu korisnu knjigu.
U Beogradu, Januara 1928. god.
Tima Vladisavljević
